SA ONE STRANE VREMENA
A sve je nekada mirisalo na dunje i
orahe poparene mlekom
na čaj od belog sleza
u okrnjenim šoljicama,
na medenjake i
štrudlu od maka, marcipan
i pitu od jabuka sa cimetom
u šarenoj kutiji na izbledelom
heklanom stoljnjaku
i sve je tako lepo stajalo
na klimavom drvenom stočiću
ispod prozora sa pogledom
na baštu rascvetalih jorgovana i
raspuklih lubenica…
A mi smo bili i balavi i krezubi,
krmeljivi ali vazda nasmejani
uvek zamazanih od pekmeza usta
i ulepljenih prstiju od ukradenog slatka
a masnim od vrelih ustipaka
s kajmakom ili medom i
spavali smo goli na senu,
na šuškavoj travi i
na vlažnom šumskom lišću
šljapkali bosi po blatu i
pili toplo mleko iz vimeta krave,
ma bre, bili smo nekako samo svoji
tako nasmejanji, tako krezubo nasmejani
i nasmešeni od srca u srcu.
baš onako slatko nasmejani…
Ali, stari se, troši se i sve se manje smeje,
sve se manje usta razvlače u osmeh
Ili lošu imitaciju grimase osmeha a
demencija uzima danak te I samo
sećanje na smeh, sećanje na sećanja
o smehu….
