ЈУТРО У КОМ ЈЕ ИСПЕВАНА ПЕСМА
У једно давно ружичаво јутро,
У степској светлости Баната,
Ти записујеш нову песму о сну.
Мајка ти на другом крају истог стола,
Меси хлеб својом остарелом руком.
Сунце већ снажи у исходу.
И ветар почиње да ћарлија,
Пој птица и зуј жутих пчела,
Осваја разбуђену равницу.
Мајка замешен хлеб пече у пећи,
Пошкропи га и зави у платно бело,
А круг хлеба осветли кућу целу,
Као зорно сунце што осветли Небеса.
У вечном чину примања хране,
Ти, песниче, као некад Мојсије ману, као,
Некад, народ, пет хлебова примаш од
Исуса и певаш још једну песму о сну.
Ватрене кочије Божје милости
Снесоше на сто, као на престо,
Даровану, мирисом душе и тамјана,
Благодат песме ти насушне.
Замириса свежина новог хлеба,
Да те сети на насушну ману,
Замириса и тек испевана песма,
Што тако дуго је ношена у твом сну.
