Тражим свица
Тражим свица
у тами људског срца.
Осмехом би да осветлим траг,
сјај росе у трави тада осетим благ.
Ко корални пут светлуцам,
светлошћу зачас зароним у дубину бола.
Кад љубав победи мржњу,
проштепам срце поломљено на пола.
Чувам свица малог у кутку свога срца,
откријем извор живота,
а небеска река светлост непрестано врца.
Поезију моје душе обљубила је зора,
срце ми од љубави набубрело све до високих гора.
Дивљу мисао кротим тишином своје душе,
мирише истина поломљених сујета,
мржњом би мој свет да сруше.
Тражим свица
у тами људског срца...
