ЛИПЕ НЕУБРАНЕ
Плаче дрвеће крај мене – липе неубране.
Целе зиме жудећи за цветом бујним.
А немарни свет за цветак глув остаде.
Отежала од рода, плаче липа неубрана.
Одакле да народ зна шта је пролећни зрак?
Када се огласи кукавица у лишћару?
После зиме мразовите у предпролећном трену?
Испод стрехе родне да птица селица долети?
Да се њишу бокори висибаба, шафрана и зумбула.
Да се распукне лишће од пупољака скривених.
Берачице у рано јутро да беру ђулиће снене.
Природи расутој да дуг вољни испуне.
Ал народ неук. Не тражи од Бога исцељење.
Не тражи биље лековито, што траве милује.
У апотекама с болом новац проћерда.
И плачу са цветом неубраним липе.
Плачу мајке. Плачу тужно жене несрећне.
Нељубљене и празних утроба у долини.
Не знајући шта је уздарје – чај от липа мирисних.
Држава у беди, а неубран оста цвет чаробни.
