ПОХОДИ ОПСЕЊИВАЧА
Лукави крвоследници подилазе стаду:
наступају као благи пастири,
доброликим образинама
крију очњаке,
подешеним гласом радују уши
и греју срца
обезнађена,
причама које волимо чути
вешто замећу намере –
на јавним пољима
напасају тројанске коње
искићене прапорцима
што блеште и звоне
да нас опсене и полакоме.
Нико иеће измаћи њиховој пажњи
и неко ће, свечано, и мени поклонити
сјајнодлаког и сјајнооког ждребца,
чија појава шири зенице
и зауставља дах посматрачу.
Разнежен, прост и захвалан
оберучке ћу га прихватити
и, наравно, у зубе му нећу гледати,
а тај коњ кад ме лакоглавог понесе
црни враг зна где ћу доспети,
у недођију, посве извесно,
а тамо куда сам доброверан пошао
никада нећу стићи
Ипак нећу бити изненађен,
једном, кад испод оштрог Месеца
чујем свог коња како завија
и крволочно шкљоца зубима.
