ВРАТИ СЕ СИНЕ
Када точкови птице гвоздене,
Заурлају пистом груде вољене.
Тад у срцу и мојој души,
Нешто огромно поче да руши.
Тај камен туге, стечен у туђини,
Пуче и неста у отађбини.
Када на згради вољеног града.
Угледах име мог Београда.
Али у холу те дивне зграде,
Тек сада нова радост настаде.
Стара је мајка чекала сина,
После низ дугих, дугих година.
Угледах њене очи умилне,
Чух благе речи: О мили сине.
Жив си ми дошо, о дете драго,
Пусти нек је све туђе благо.
Не иди више са прага свога,
Моли те мајка ко вишњег Бога.
Не остављај наше атаре силне,
Ту где си рођен ту живи сине.
Ту где те мајка млеком задоји,
Ту ти је место, ту су сви твоји.
Не остављај мајку, ни оца свога,
Врати се сине гроба ти мога!
