JUČE SAM BIO SVE ŠTO DANAS NISAM
Juče sam bio samoubica,
običan smrtnik odbačen od ljudi,
slomljenog nosa, izgrebanog lica,
prkosno probadah mačem svoje grudi,
plašeći se svakog stiha,
govoreći od šapata tiše,
juče sam bio samoubica,
a danas pesnik i ništa više.
Juče sam bio čovek ranjene duše,
danas ukleti pesnik bez pera u ruci,
u očima kao valovi da se ruše,
ljuljao se za šankom k’o barka u luci,
umoran od svega što bi trebalo biti,
bez volje za sutra, bez pravih želja...
Juče sam bio pogleda praznog,
bez glasa, bez sluha, bez prijatelja...
Juče sam bio romantik stari,
tako me nazvaše ljubavi prošle,
one koje sam voleo, ustvari,
sada su drugima dobro došle...
Pa, patnje moje izgubiše čari...
Stihovi na papiru ostaju da blede,
i džaba što sam romantik pravi,
kad moje pesme njima ne vrede.
Juče sam bio sve što danas nisam,
i lakše mi beše tugu da s’krijem,
u uglu lokala, sam sa sobom prisan,
pričam sa čašom, zbog nje pijem...
A samo čaši sve mogu reći,
kao i bezbroj puta pre,
i kada ćutim, ona, čuje moje reči,
i utapa u sebe moje boli sve...
Al’ kako sada oluje da stišam,
kad juče bejah sve što danas nisam?!
