С
Т А Н И З О Р О
Стани
зоро,
немој
брзо доћи,
да
одсањам снове завичаја,
што
долааазе у сан сваке ноћи.
У
сан дође моја Шумадија,
родна
поља, шуме и пашњаци,
мило
души а и срцу прија,
надвинути над
реком врбаци.
Родно
село обасјало Сунце,
стара
кућа стоји међ'
шљивама,
на пашњаку мирно
пасу овце,
из
оџака дим се вије,
шири
мирис даљинама.
Стани
зоро,
не доноси
дан,
да
одсањам овај диван сан,
што
ме враћа тамо где сам рођен.
А
најлепша бљесну слика пред очима,
стара
кућа и авлија,
ту су моји
родитељи,
отац,
мајка, сестре миле,
драги
гости, фамилија.
Сад
пристижу и комшије,
пријатељи
и стари другари,
са
оцем су ратовали,
двапут
Швабу победили.
На
кревету отац лежи,
врти
своје косе седе,
мајка
ватру наложила,
кудеља
јој иза паса,
и
танане нити преде.
Са
плетивом или везом
у
рукама,
миле
сеје, на клупици једној седе,
бошћалуке
припремају,
одрасле
су, спремају се за удају.
Стани
зоро,
немој
се журити,
да
још мало сећања навиру,
о
времену што је прохујало.
Потом,
дође школа и црквена порта,
цео
разред у строј стао,
испред
школе, без рапорта,
фотограф
нас овенчао.
У
строју су сви другови,
другарице,
учитељи, служитељи...
насмејани
и весели -
а
испред свих њих,
враголанка
с коњским репом
и
букетом,
стоји
сама, ведра лица,
моја
прва љубав школска,
Емилија
лепотица.
_._
А
сад зоро,
нека
дође дан,
ја
досањах овај диван сан,
и
стопих га у стихове,
да
остане за векове,
можда
такав неће доћи скоро.
