Katarina Branaković Gajić, Beograd

 REKVIJEM

 Danas se svetlost rađa,
 Za sve one, strpljive i hrabre,
 Za one, što čekaše godinama,
 Za one, što uzalud ljubiše,
 Za one, što snove izgubiše,
 Za one, kojima duša luta,
 Za one, što nemaju skuta,
 Ni kaputa,
 Za sve dobre duše,
 Za one, kojima ideale ruše,
 SAMO NE
 Za zle i ratoborne,
 Koji nagnaše zlo u naše kuće,
 Koji nateraše brata
 Da na brata sikće,
 Koji uništiše planetu,
 Najlepši dar od Boga,
 Ljubav, pojedinačno, svakoga,
 Onih koji umeju da vole,
 Onih koji sve ljude ljube,
 One, koji su spremni i da gube,
 Da ustaju i neposustaju,
 Da se daju i primaju,
 Da svaki dan žive život,
 A ne da život živi njih,
 Zarad sitnih, stvari potrošnih...

 Svira se rekvijem za ONE,
 Koji lome ljudima duše,
 Za ONE koji nas stalno sapliću,
 I kule od karata ruše,
 Rekvijem za isprazne, zle
 I prodane duše...

 Ovo je opelo i ispraćaj,
 Svim neprospavanim noćima,
 Svim strahovima i nemoćima,
 Svim neuspelim ljubavima,
 Svim neprijateljskim odnosima,
 Svim uzaludnim suzama...
 Ispraćaj uz Mocarta,
 Za nepovrat, za večni pokop,
 Sukoba i nametnutog rata...

 Neka je svima od Boga prosto
 Idite...
 Sviramo rekvijem za vas,
 Za one...
 Bez kojih postojimo,
 Bez kojih živimo,
 Dajemo i volimo,
 Slobodno i bez straha,
 Neka vam je put
 Bez povratka
 I učmalog daha...
 Ako nećete Mocarta, Verdija,
 Po želji...
 Može i Baha...

 Sviramo REKVIJEM ZA NJIH...
 ISPRAĆAMO IH...
 I, GLE SUNCE IZLAZI,
 ČOVEK ČOVEKU SE
 PRI RUCI NALAZI,
 ČOVEK ČOVEKU,
 VIŠE NIJE VUK,
 ČOVEK ČOVEKU JE
 KONAČNO
 BRAT I
 DRUG...