DRAGA MOJA GOSPOĐO
Ja sam pesnik
draga moja gospođo
i ne mogu dozvoliti
da zbog vašeg zadovoljstva,
oživljavam jednu davnu dekoraciju,
uvlačeći se, oslobođen stvarnosti
u konvenciju strogih, tamnih odela,
cicanih mašni i lakiranih cipela,
koje bi se, prema Vašem mišljenju
trebale tako divno slagati
sa mojom uredno začešljanom kosom.
Ah, draga moja gospođo
sa dugim, belim, aristokratskim vratom,
koji ne odaje vaše prosto poreklo.
Vaše vreme gospođe je prošlo
i nadasve zaboravljeno,
kao odavno pročitana vest
o morbidnom ubistvu prevarenog muža
u nekim večernjim novinama.
Vi živite u jednom novom vremenu,
u kojem Vam niko normalan
neće reći da imate ruke gospođe,
dostojne da ne urade ništa teže
od odsvirane romanse
nekog zaluđenog nemačkog romantičara na klaviru.
I upravo zato,
okanite se Vaše glupe, hipohondrične ideje
o blještavilu pozorišnih foajea,
prijema i popodnevnih čajanki,
s kojih jadni Šiler
uzalud mahnito pokušava pobeći
u pari vruće šolje.
iz vaših navodnih
dvoiposobnih i trosobnih dvoraca.
Druga su vremena,
draga moja gospođo.
To više nije mračni, srednji vek,
vek čijom su rukom ispisane istorije ratova
začetih u kuloarima i budoarima
dvorskih prilježnica,
vek zlatnih burmutica i konkubina
ili neko drugo, slično vreme.
Vreme je do sada,
draga moja gospođo,
hiljadu puta bilo na porođaju
i svako je kopile
iz tog čopora vekova,
sa sobom donosilo druge zakone.
Vi niste hteli ove sitne žrtve
draga moja gospođo,
a ja, eto,
nisam mogao žrtvovati pesnika.
Idite,
draga moja gospođo,
možda će vam na kraju
neko galantno ponuditi
francuski ležaj
sa gordim imenom nekoga Luja,
nasuprot mom tvrdom, škripavom krevetu
sa ispalim federima.
Idite,
draga moja gospođo,
Idite, pre nego što noć napne
svoje modre strune!
Noću je sve teže,
pa i tužna rastajanja.
Idite,
draga moja gospođo,
neću se predomisliti.
