Aneta Aleksandrov, Vranje

НОЋ

Сипи магла
као покидана
зрна бројанице...
Људи свуда око мене,
посмртна поворка
умирућег
дана,
тек понеки фар
у даљини
као ужарене очи
хијене
претећи засветли
и нестане.
Тесто магле
увлачи сивило
у зенице
сенке...
Ноћ мирише
на дивљу
трешњу.