ДЕВОЈКА НА СТЕНИ
(за Камиј Клодел)
и не знајући
мислима си додиривала најудаљенија огледала
хиљаде таквих којима сунце хипнотише
и бљесак у њима
као да је свет сито а ти гледаш кроз њега даље од хоризонта
погледом бежећи од душе у вајаревим длановима
док жње сa твоје коже што сама о њој ниси знала а сад би да не даш
не себе
него њему
запуштеном и испрљаном што по телу ти ипак граби ко да је његово одувек било
и тако чилиш у оно што му приносиш слепом за твоје очи и бљесак у њима
без стида јер можда би неко помислио да си на такав начин осећала сваки милиметар своје наготе
можда да ниси већ загледана у таласе била
и пустила што пре тог тренутка те почело јести да гризе
што те не остави свршетком онога што си за свог чудног љубавника била
надкриљеност загледана уздахом над каменом неповредивошћу невиности
то и остала
и не знајући
најудаљенија гледаш длановима вајаревим
и бљесак у њима
наготе
пустила си да гризе
онога чудног љубавника
