Nenad Trajković, Vranje

Бидермајер у ваздуху


Дођеш потајно попут снежне сенке
и бивствујеш хиљадама нежних трепета,
док ратови за које нико и не чује тутње,

војником луцидним сачињаваш ме.
И не верујем у реинкарнацију,

јер знам да се ток тада мења.
Зато, гинути је лако,

чини се стално изнова,
један дах довољан је да на уснама
останеш заувек, онако чудна, каква и долазиш.

И битно није,
колико сам корака начинио напред,
све залудно је наспрам ваздуха утрошеног,

једном сасвим дубоко, било је довољно.
Онда знаш, све било је песма, а тако
тешко отпевати je. Помислиш,
толико несаломиве снаге црним
огледалима напајан, неразумно
утињале су и поуком поучен, с првим
разумом, отац зна благословеним језиком заустити:
човек издајник је самом себи
и нема већег зла од оног што чучи у нама.
Ал', борба је нечујна,

чак и шапат је нарушени склад међу сенкама.

Осећаш, осуђеничку нарав безпоговорног
пратиоца и како онда не прошетати те

ноћном позорницом, када онако бела,

сва ме обасјаш и делиш у милионима других,

да спознају љубав у себи. Онда је, пета заповест
испоштована и обликована тежина
остала је рециклирана мисао. Зато,
више и не одлазиш, не пуштам, и не
мењам, и сваке ноћи пре
спавања изнова урамљујем твој лик
натежалим капцима, надобудних
устројитеља неспавања у цикличном
понављању мршења твојих локни
из којих се горски ветрови шире,
да њишу гране за нечија нова плућа.
Дођеш потајно попут снежне сенке
и лавином сам затрпан, игло је
наш дом, топлији од магме.