Dušan Nonković, Nemačka

POLJUBAC ZA VEČNOST

Kad procvaše prvi pupoljci
one rane bezazlene ljubavi
u divne prelepe bordo ruže
bile su svemu patike krive

Ona ih imade kao sneg bele
ja bosonog bez patika beše
crnu zemlju mi oči gledaše
od srama ne reče, volim te

A kad i ja dobih patike bele
nju krasiše divne dokolenice
i opet ne mogoh reći volimte
nebi je nikako vredjati hteo

Kad joj je kosa pleća krasila
svilenu bluzu nežno prekrivala
mesto pantalona dugih nogavica
imah čarape pokrpane do kolena

Opet ne mogoh mojoj princezi
nikako reći koliko je volim
jednoga dana naidje bata neki
zagrli i reče koliko je voli

Tužan danima, noćima bez sna
lutaše mi misli do nje i nazad
u dečijoj boli reče joj tiho
tužna pogleda volim te mnogo

Usne mi njene ko svila nežne
dodirnuše obraz i poljubiše
to beše prvi poljubac što dobi
neizmerno drag pun tuge i sreće

Šapta mi nežno i ja tebe mnogo
ali sad je sve kasno, prekasno

Sa godinama iz života mi nesta
gost sećanju kao uspomena osta
i u sedmoj deceniji života,
pitam se ponekad dali je još ima
dali je bila srećna

Sve što mi od nje osta je taj
najduži i najtužniji od večnosti
poljubac, san detinjstva moga
ljubavi divne one prave Platonske