ВИТЕ ЈЕЛЕ
О, зашто ћуте ваше гране свеле
Кад мраза нема , што вам лишће свену,
А ја вас памтим вите и зелене
И чувам на вас драгу успомену.
О , да л´ су то муње громове вам слале
Ил´ неком је ваша сметала љепота,
Па су ваше гране нијемо заћутале
И на њима давно нестаде живота.
Ту ни роде више не гнијезде се бијеле
Ни уморни путник не застаде дуго,
Истину од мена зашто таворите?
А с вама сам расла, моје јеле вите
Па ме душа боли, јао моја туго!
Зашто, зашто ћуте ваше гране свеле.
ЈЕЛЕ
