ИМЕНИЦА ЧОВЕК
Горе на врх града ретко сам залазила... ретко...
Сем кад сам сетру обилазила
Ил' ишла код Антонијевића на славу
Нису ми стопе одзвањале тим током
Увек ме кад бих туда ходала неко клатно саплитало
И она вода што је непрестано улицом протицала
Пустош јеврејског гробља
Зарасла трава и накривљени споменици
Су ћутањем говорили
Да ћу једном и ја и моји преци
Овако с ледином да се поравњам
Прашина ил' вода на туђим ципелама
Да одзвањам кораком
И све што знам постаће заборав...
Али пре заборава волела бих да могу да објасним
Оним што потиру време и Бога
Како год да се звали каравани ће да пролазе
Коњима аутомобилима или авионима
А народ остаје по гробљима
Да своје дане у прашину сабија и сведочи
Да је једном био ту у тој долини
Ил' горе на висини где орлови гнезда преплићу
И да јутра свићу једнако дал' се крстили клањали или љуљали
Да крв је крв и у четири групе се дели
Небитно од имена земље или века у ком се живи
И ако хоћемо да нам се име пише именицом ЧОВЕК
Морамо да знамо да се човек постаје срцем што Бога види.
