Molitva za planetu
Svanulo jutro, Sunce se smeška,
svanula i ja, osmeh na licu,
hvala ti Bože, što sam budna
i što na nebu vidim pticu.
Zadrhtim sasvim iznenada,
vetrić mi uđe u sve pore,
u gorostasne gledam planine,
i slušam šapat daleke gore.
Ćutim, slušam, čujem more,
ljuljuška ribe i morske lađe,
obali skroji suknju u pesku,
mirisom soli u čula zađe.
U moru živi daleki potok,
što se kroz reku pospanu slio,
zaspala reka, dok joj je potok,
šaptao priče gde je sve bio.
Video potok u šumi lane,
video zeca, vuka i medu,
slušao muziku veselih ptica,
i pojio usput sve po redu.
Zalio travu, divlje ciklame,
na koje sleću mudre pčele,
iz ruke jednog mališana,
oprao potok jagode zrele.
Smešim se samo, u sebi zborim:
“Ima li išta lepše na svetu?”
Molitvu kažem sasvim lagano:
“Čuvajmo ljudi ovu planetu!”
