Nenad Trajković, Vranje

Супротна страна лета


у сваком окрету пера
реч је отишла и проклијала за далеки род
када школски час утихне последњим звоном
изнад напуштених предела младости
чују се звекети старе машине која има казати
видесте ли свет у заглављеној хладовини што се не буди
дозивам пород свој да окаје моје песме зарад сванућа
која ће рећи преживели смо

као изморник стари ком крв бледи огавна
признања се леде у шаци оних истих
који су прескочили час историје
и неће видети рој пчела у својој башти
превише су добри били
сталним трепетом писаће машине
признања су изгорела у цивилизацијској
самопрождрљивости.

јуче је било данас ко што је и сутра
у тој непроменљовој константи
јабуке свакога дана равномерно опадају
и неумољиво опомињу да храна је ближа земљи
тамо где су жуте куће оронуле
још увек стоји орах са чијом птицом
може се до освећене реке одлетети
и прочистити
време је
увек је време
поезија тражи мир међу гласницима