VEŠTINA VEROVANJA
Dođu dani kada sebe u sebi ne prepoznaješ...
Iz čega si došao? Ko je gospodar tvog bića?
Kog oblika su ćelije tvoje suštine?
Čim otvoriš oči,
Stapaš se u neredu svakodnevnice,
Kojom vladaju oni koji ne misle kao ti...
Pa, ćutiš i krajičkom oka posmatraš
Kako stežu obruč oko tvog,
Već i onako, pretesnog sveta,
Misleći da čuvaš tajnu o velikoj mudrosti očiji,
Pa vidiš više od njih...
Ustvari, vidite iste stvari,
Samo si ti savladao veštinu gledanja...
Zato, pogledaj u sebe...
Nemoj da te plaši poznanstvo sa sopstvenom dušom..
U sebi kriješ ogromno znanje
O umeću pobede nad strahom...
Igraj se malo i odbaci sve ono što te java naučila..
Osluškuj snove svoje,
Dok budan ploviš kroz dan,
Pa, ih poslušaj, šta god ti šapnu...
Tako ćete, zajedno, naučiti stvarnost
Da se određuje po tebi,
A ne ti po njoj da se krojiš...
Ne pripadaš nigde,
Jer niko na ovom svetu nije kao ti...
Ima li još neko ko,
Samo svojim disanjem stvara svečanost
Od svog postojanja...?
Pa, nek te ne brine čovečanstvo
U kom si se zadesio...
Korak si ispred svih,
Jer, dok drugi razmišljaju o promenama,
Ti se njima baviš...
Zato, veruj u sebe i onda kad ne uspeš
Da nađeš svoje krajeve
I definišeš ono što si...
Možda za tebe ne postoji definicija?
Možda, do sada, niko nije pokušao da je otkrije?
U tebi je već odgovor,
Samo nisi probao sve moguće načine da ga nađeš...
