ona
udarci u bronzu u starom zvoniku mere vreme. talasa, udara, u stomak, bolno. ne znam zašto je tako. nisam želeo da budem tako grub i nasilan. tako je. to vreme što se drobi. mogao bih početi drugćije, kao man u smrti u veneciji kad gustav ašenbah traži lepotu. samo lepota je božanska i ujedno vidna, pa je tako, znači, ona put osećajnosti, umetnikov put do duha.
moravia zna opisati ženu koja gola oseća hlad posteljine dok jednu ruku ima na grudima, a drugu među nogama. neopterećen. ili kad dargareti dura u ljubavniku ljubavnik strgne bele pamučne gaćice i golu je odnese do kreveta. a onda se okrene u stranu i zaplače. ali urezano je u dušu, kao kod bukovskog špeh na kruhu , kao kod stajnbeka Ljudi i miševi, i da ne prizivam bulgakova, šegrt kao što i jesam, bolje putovanje na kraj noći, ili vendikta jerofejeva, moskva – petuški. mogao bih da ležim kao oblomov i čekam, stojim u jašimotovoj kuhinji, sanjam snovej stvarnosti. te reči, gde je ona granica, gde urez, gde udarac, gde miris po bolu i krvi, kako dođeš do tačke kad se nekoga dotakneš. odakle ta grubost, taj tihi užas, zašto se useli u srce, čemu? kako da kažem i da živo pulsira, kao krvavo, rastrgano meso na ženskom licu.
