Zorica Kandić, Pančevo

JEDINSTVENI KOD

Izmedju šumskih stabala
kao zmija vijugav je put, 
onih što me ne razumeju,

što potajno gaje samo prezir
pred pticama koje pevaju
u raspuklim krošnjama drveća.
Zbog takvih, sunčala sam se
na proplanku u najvećoj divljini jer
To što jesam ogleda se u onome što nemam.

Duboko ispod zemlje
njihovi su koreni tuge,
crn im je povez preko očiju,
očne duplje uvlače u svoje lobanje.
Drugo su visina i dubina,
različiti aršini nas imaju.
To što jesu ogleda se u onome što imaju.

Teku reke čije vode kao ponornice
pokoricu na stablu vremena stvaraju,
tragove, kao stope u blatu.
Čeka ih moćna ruka sudbine.
Ne, to nije san,
to što moj osećaj stvara.
Još uvek je lepo osećati vlastito srce.
Najlepše priče često ostaju nerazjašnjene.

Probaćemo da spavamo
goli pod nebom.
Ti i ja, da lutamo i jedemo
u šumama našim.
Nomadi ljubavni osudjeni
večito na svoje, od svih prokazani.
Odlutati što dalje odavde.
To što imamo, te tihe odaje,
kad napokon padnemo
kao jedinstven kod.
Sloboda će nam biti utočište