Umesto miliona zlu izloženih..
Klonulom rukom sa tugom u duši
slova ova hartiji predajem.
Opori zadah smrti koja
nemilice kosi
prisutan je na svetlu i na tami.
Nebo više nije veselo i plavo,
nego s njega strele otrovne prete i vise,
i svakog stvora vrebaju podmuklo.
Oblak umesto kiše otrov sipa,
pa biljke što su hrana sa zebnjom kušam.
Sve što Bogu milo je bilo
ruka kužna zagadi i oskrnavi!
I molitva u bolje sutra umukla je i
postala nema.
Na kamenu što za prestol lepote važi
sedim i gledam svet lep nekad što beše,
a od gospodara zlog sad plen oskrnavljen posta.
Svakog čoveka vrlini dobroj što služi
sad svetina grešna u besmisao tamnice zazida.
Ubice su svud' sa osmehom smelim
licemerja seme posejale davno
i korova sad je niklo puno.
Krv se cedi duša nevinih
i zemlja njom nabrekla
preti da pukne ko čir gnojni.
Vreme obeležja zla nosi
i ne vidi mu se kraja
na nebesima sivim, na kopnu i na moru.
Zavapiću iz sve snage
u tami tolikoj prokletstva velikog:
Čoveče sa odlikama Boga gde si?
Izdao si sebe samog!
Da se sklonim hteo bi
pa makar u rupu neku
od nečisti svekolike,
ali i te rupe namnoženih gmazova su pune.
Sve je laž postala golema,
od svakud sve nešto nekome preti!
Sa prividom ne mogu da se mirim
jer je on ubica nevidljivi
ispod plašta zamke.
Ni borba više smisla nema
jer je ruka kužna gospodara zla
dohvatila ga se pa s njim bez reda mlati,
Boga glumi što otvoreno preti!
Spokoja nemam dok nada me teši
da svet nije ovaj
ni kraj ni početak pogubne (ne)svesti.
Takvu čitaoče moj
iz nekog budućeg veka
osećam sad sveta bedu,
koja golema je i nabrekla
od kuge što je duh čovečiji
napala okrutno i nemilice
sa maskom luđaka
što se božanskim zakonima ismejava i ceri.
A... na nekoj drugoj planeti
verujem da nebo, more i zemlja
zvezdana nadahnuća zdravo u radosti bude.
Nekad je i kod nas na raj
zemlja ličila,
sad zloj kobi potčinjena i predata.
A, čovek slobodne volje
imao je sve u lepoti, u nadi da radi!
Eh... čitaoče duha vedrog
na nekom mestu spokojnom
raduj se vrlini
na koju senka zla nije pala!
Ti si pobednik u prostoru
privilegija svojih
što si daleko od muke,
koja mene iz tame što vapim muči.
Moj čitaoče svetli,
prijatelju po dobroti
čast mi je što se s tobom družim.
Moj položaj sada gnevom opravdanim šišti
kao hidra višeglava ranjena strelom smrti,
jer razuma svetla oko mene je sve manje!
Nespokoj me jede, a ruka mi drhti
dok tugom pesmu ovu
slikam i zračim.
Otrova je puno oko mene
i snaga mi slabi.
Reči ostavljam ove
da u vremenu svetle
ko im hoće značaja dati!
Sada da skratim ispovest gorku
od koje opomenu zidam
da je zlo uvek življe i žilavije
od namera časti.
Razumu svetlom i suncu čistom
mesto ustupam sada
da bdiju k'o stražar budni
što čuva harmonije slavu
u lepoti, u dobroti
u veke vekova... Amin!
