GLEDAJTE "100 HILJADA PESNIKA - KIKINDA" UŽIVO!

Čitanje poezije u Kikindi, u okviru globalne manifestacije 

"100 hiljada pesnika za promene", koja se održava u 115 zemalja sveta, možete gledati uživo putem web kamere 

na internet adresi 

http://www.livestream.com/tx_channel  

od 18h 29. 09. 2012. godine.

KIKINDA NA CENTRALNOM AMERIČKOM SAJTU "100 HILJADA PESNIKA ZA PROMENE":

http://100tpcmedia.org/100TPC2012/2012/09/kikinda-serbia/

Prevodi pesama na engleski jezik na centralnom americkom sajtu akcije "100 HILJADA PESNIKA ZA PROMENE":

http://100tpcmedia.org/100TPC2012/wp-content/uploads/2012/09/KIKINDA-POETRY.pdf

Aleksandra Kovrlija, Kikinda

Majka земља

Смеје се као море

Прича као река

Милује као сунце

Спава као месец

Јеца као ветар

Воли као лето

Вара као пролеће

Плеше као јесење кише

Игра се као зимске пахуље

Можете да је волите

Или мрзите

Али она је све

Што имамо

Mother Earth

She laughs like the sea

She talks like the river

She caresses like the sun

She sleeps like the moon

She weeps like the wind

She loves like summer

She cheats like spring

She dances like autumn rains

She plays like winter snowflakes

You can love her

Or hate her

But she is everything

We have

Prevod: Aleksandra Kovrlija

Aneta Aleksandrov, Vranje

НОЋ

Сипи магла
као покидана
зрна бројанице...
Људи свуда око мене,
посмртна поворка
умирућег
дана,
тек понеки фар
у даљини
као ужарене очи
хијене
претећи засветли
и нестане.
Тесто магле
увлачи сивило
у зенице
сенке...
Ноћ мирише
на дивљу
трешњу.

Lara Dorin, Beograd

Rodio sam se

Rodio sam se negde daleko...

I sada
I kada bih hteо
Ne bih mogao naći taj svet
Iz kog sam pošao

Rodio sam se kao svetlo
Kao blagi zrak što sija
u očima dečijim
kroz sve tuge,radosti, teskobe.
Misleći da ono što me nebu zove
jesu moje grudi u kojima peva
jeste zlatna ptica što sudbinu vodi.

A sva ta vrata čekala su
godine moje,
da otvorim ona
što mi Bogom pripadaju...
I ja ću uvek otvarati svoja
I žalim
I žaliću sve ono
što ostaje zatvoreno za mene...

O zašto nisam ljubio ptice
i milovao cveće....
O zašto nisam moćan kao leptir
da mi život bude samo
jedna staza po livadi nekoj.
A preda mnom vreme
i vek jedan ceo
u borbi što vodim sa prolećnom travom
dok ispijam slutnju iz vlati života.....

Rodio sam se kao plamen.
I još gorim kao iskra one
prve vatre u mojoj
krvi zapaljene
kada su mi snovi odredili pravac.

I sada
I kada bih hteo
Ja ne bih mogao zemlju da dotaknem...

Marko Šukalo, Gradiška

Љубав витешка

Спавај тијо, луче мило,
док те чува рука груба, 
и док било, црвен било,
шапуће ти: Моја, моја љуба!

Снивај кућо, вода хучи,
санак ће ти казат ријечи,
-срце поје, а не мучи;
Срце ово раздрагано јечи!

Док те гледам пун полета,
обузе ме дрхтај неки,
неста давна тавна сјета,
одагна је стисак меки.

Рука бијела моју тражи,
сад је перце негдање олово,
док допире она витешка:
"Касно Марко стиже на Косово!"

Vladimir Pešić, Raška

POUKA

Promenili se ljudi do neprepoznavanja,

Oblaci gluposti zaklonili mudre glave,

Deli nas jedan korak od vanrednog stanja,

Kakve se samo budale ovde proslave,

Promenili se ljudi do neprepoznavanja.

Mnogi već odavno ne žive svoje živote,

Trošeći skupe sate na "Dvoru" i "Farmama"

Novi se neuzori stravičnom brzinom kote

Sebe nazivaju velikom gospodom i damama

Mnogi već odavno ne žive svoje živote,

Duša se ovde lako prodaje u bescenje

Oni što kupuju ne žele puno da plate

Na jednoj tezgi savest, na drugoj poštenje

Na trećoj slava i čast u četiri rate

Duša se ovde lako prodaje u bescenje

Pitaš se onda zašto još pišem o ljubavi

Kad okolo tonu sve ladje dobre nade?

Reku ljubavi nijedna brana ne ustavi

Niti je mogu sprečiti visoke ograde.

Pitaš se onda zašto još pišem o ljubavi

Darko Stević, Beograd

PROGNANA

A gde si ti ? Tamne su noći, okolo smrti šum,
topovi tuku i vatra njihova muti mi um.

Okolo jauka bezdan,ruši mi poslednji san,
moje te ruke traže,sa istoka krade se dan.

Između zemlje i neba, kolone beskrajne muk.
Suza mi iz oka pada, za sobom ostavlja zvuk.

Nestaju slike detinjstva i tvoje ljubavi trag,
pod stenom badema drvo, kraj reke kućni prag.

Nema te. Vetar me nosi, ne vidim meseca sjaj.
Slutiš li strahove moje kao naše ljubavi kraj ?

Sofija Perović, Nikšić

NEMOĆ 

Ti znaš da ti želim snagu
da ti želim sve što se poželjeti može

Nikada da ne osjetiš očaj nemoći
kroz koji sam ja gazila često
Teško je, znaš, ići u nepoznato
korakom olovno teškim
Preskakati prepreke
na putu gdje ne bi trebale ili smjele biti...
dok slabost hvata
kad nema ruke pomoći
i ako kreneš znaš da nije bezbolno
i grčiš se
i stežeš pesti u nemoći...
uhvati te beznađe
gledajući iskreveljena, iskarikirana lica
koja se nadvijaju
uz porugu i pitanje
šta je ..jel boli?!
hahhahahahah...
Pa zar ćeš tu ostati
sramota...!?
A ti svu snagu skupljaš da se uskoprcaš,
da se izvučeš iz kala u kome si...
ne dodirnuvši nikoga,
da ne bi na kome trag ostavio...
Sve može da se podnese do nemoć...
Pa kad svu skupiš snagu i uspiješ
i napraviš korake malog bambija na ledu
klizajući se, balansirajući
opet naiđeš na novu prepreku...
veću ili manju...
ali tebi ogromnu...
i opet padneš...
i dižeš se
i padaš...
Ne daj Bože da me razumiješ...
zato ti želim svu snagu ovoga svijeta
i da nikad očaj nemoći ne okusiš
ni ti ni bilo ko meni drag...
Uspravila sam se
drži me slamka...
tek toliko da uzdignem čelo...
Ne , ne žalim se
nije to slabost
smatram da sam snažna!

Iva Damjanović, Zagreb

OPLAKUJEM TE

Epom nevidnosti

opjevan si

Toplotom ognjišta nutrine

Klobukom života

zaštićen si

ritualom  kompozicije

okišnjenja  sjena

obličjem Rožanice oživljavam te

galaksijom svemira

epitetom svjetlosti

uznemiravam ti vid i osjet

proždirem te plaštom bjeline

stvarajući božanstvo proljeća

prinosim ti žrtvu 

svežnjem klasja

pod njedrima

utisnut arhitepskim znakom

očitujući izvorište snage

hipozom nesvjesnog

oduzimam ti razum

prosvjetljujem mrak

ćudljivošću

čisto iz hira

vezivam te

krljuštima svojih želja

na trpezi mojih požuda

preobražen si

u svetilište moga hrama

poklanjam žetvu izobilja

odvajajući suton od dana

bdijući ogrtačem kreposti

munje svanuća prizivam

zar ne vidiš

tijelom

oplakujem te

uzdasima utopljenika

grudima proždirućeg predavanja

blagošću bjeline

nagovještavam ti život

Olivera Docevska, Kumanovo, Makedonija

ДА РЕКЕ ТЕКУ НИЗВОДНО

Каква пародија,
каква лаж из тих усана изречена,
какво лицемерје као вода мутна истечена,
да ти говориш о рекама које теку низводно
те проклете усне док моје уши туку
које лаж пљувају и неистину вуку
док исто понављаш сваком
као цвет отровни

плен када лови
а супротно делујеш и живиш
ти немаш разлога, не није ти дозвољено већ
Од Бога и Универзума да такве речи шириш.
Реке ће тећи низводно и без тебе
ти ниси тај који такву власт има и поседује,
ниси онај који има дозволу од других
од универзума такву истину као варалица да изневерује.
Само лаж је у устима твојим та фраза,
само користи од поверења да креира,
ти неќеш никог мог нити мене у та уста,
са том избледелом из твојих усана што звучи
проширену реченицу,
да у корист своју, ситуацију лажираш.

РЕКИТЕ ДА ТЕЧАТ НИЗВОДНО

Каква пародија,
каква смешка од такви усни изречена,
каква дволичност како вода матна истечена,
да зборуваш за реки низводно кои течат,

ти што усни проклети
лага блујат и невистина влечат,
ти кој исто повторуваш на секој,
со тоа зашеметуваш, како цвет отровен
плен кога лови,
а спротивно чиниш,
ти немаш причина , немаш дозвола веќе
такви зборови да шириш.
Реките ќе течат низводно и без тебе,
ти тој не си кој таа сила ја има и ја поседува,
ти не си тој што имаш дозвола од другите
од универзумот таква вистина да изневеруваш.
Само лага во твоја уста е таа фраза,
само корист од доверба да создаваш,
ти мене и никој мој во уста ,
со таа излитено од твои усни што звучи,
проширена реченица ,
не ќе ме ставаш.

Branislav Živanović, Novi Sad

ЛАПОТ

Ко још овде не зна да се из велике светлости у
поимању рађа велика склоност ка одлучности?
Жак Рансијер

Клерици доколице ангажовали су професионалне извођаче
радова који ће бити способни да промене дотрајале упртаче
Атласове казне и поштеде га глобуса са ишчашене грбаче.
На млађим леђима наслеђе остаје, а пролетери рмбаче. Наопачке:
носим свезнање под врховима прстију – осам чукљева кржљавог
кљусета каска калдрмом од двадесет шест слова преко виртуалног
архипелага графичке карте разапете на најмање четири стране
интернета. Кликтај генија и вештачки ум диригује дигиталним
оркестром док не расплаче матичну плочу – симфонија самообмане!
Али кад огугламо на одгуглано и откугламо се у пикселизовани
осмех и пољубац, стакласти поглед сувог лед-екрана отопиће терет
и лапот лаптопом отвориће у главама прозор у свет.

Zorka Čordašević, Frankfurt, Nemačka

ВИТЕ ЈЕЛЕ

О, зашто ћуте ваше гране свеле
Кад мраза нема , што вам лишће свену,
А ја вас памтим вите и зелене
И чувам на вас драгу успомену.

О , да л´ су то муње громове вам слале
Ил´ неком је ваша сметала љепота,
Па су ваше гране нијемо заћутале
И на њима давно нестаде живота.

Ту ни роде више не гнијезде се бијеле
Ни уморни путник не застаде дуго,
Истину од мена зашто таворите?

А с вама сам расла, моје јеле вите
Па ме душа боли, јао моја туго!
Зашто, зашто ћуте ваше гране свеле.

ЈЕЛЕ

Slaviša Krstić, Smederevska Palanka

ДЕВОЈКА НА СТЕНИ

                       (за Камиј Клодел)

и не знајући

мислима си додиривала најудаљенија огледала

хиљаде таквих којима сунце хипнотише

и бљесак у њима

као да је свет сито а ти гледаш кроз њега даље од хоризонта

погледом бежећи од душе у вајаревим длановима

док жње сa твоје коже што сама о њој ниси знала а сад би да не даш

не себе

него њему

запуштеном  и испрљаном што по телу ти ипак граби ко да је његово одувек било

и тако чилиш у оно што му приносиш слепом за твоје очи и бљесак у њима

без стида јер можда би неко помислио да си на такав начин осећала сваки милиметар своје  наготе

можда да ниси већ загледана у таласе била

и пустила што пре тог тренутка те почело јести да гризе

што те не остави свршетком онога што си за свог чудног љубавника била

надкриљеност загледана уздахом над каменом неповредивошћу невиности

то и остала

и не знајући

најудаљенија гледаш длановима вајаревим

и бљесак у њима

наготе

пустила си да гризе

онога чудног љубавника

Slobodan Branković, Beograd

МЕРА

Трон се љуља.
Затекох краља
У остави.
С лончетом у рукама.

Мала посуда
Којом сипа и пресипа.
Као и територије владарима.
Просуто млеко, мало више крви.

Човек прашта
Ако је мера свега.

Mila Besnicanin-Schmidt, Friedberg, Nemačka

SNAGA 

Jel' ljubav rijec

ili samo snaga u ljudima

da tezinu zemlje na srcu nose

i njenu patnju da tjese

u ogledalu vremeplova ..

 

Jel' ljubav plac

oplakanih rijeka

koje srecno zubore

i izgled im radost vise

tudja nego svoja sreca ..

 

Jel' ljubav u godinama

da se moze mijenjati

il'  ipak u svakoj starosti

ako godine presanjamo

i ostavimo za 

neko bolje sutra ..

Vladimir Milojković, Subotica

Među izbljuvcima

Rođen u rupi
Punoj hiperaktivnog smeća
Gde nema razloga
Gde nema svetla

Iz utrobe amputiran
Organ proleće
Kroz prozor čaure
Sa žigom na kapcima

Gordana Ćulibrk, Beograd

VERUJEM

Svedočim

a svedočiti još jedino mogu

silazim u odaje srca

i nalazim snagu

ludilo i slepilo

ne mogu trajati večno

mene svekolikih događanja

imaju svoj red

bljesak svetlosti oteraće

crnilo tame

verujem

a verovati još jedino mogu

Ивана Рикић, Прибој

МИР МЕЂУ ЉУДИМА ВЕСЕЛЕ СЕ СВИ А И ЈА. СЈАЈ ЈЕ У ОЧИМА НАШИМ, КРИЈЕПИ НАМ ДУШУ РАДОШЋУ. СЛАВИМО ГА! ИДЕМО У ЦРКВУ, СВЕ ЈЕ ПРЕМНО ЗА ПРАЗНИК, УСКОРО СЕ ВРАЋАМО, СЛАВИМО И ХВАЛИМО БОГА СВЕВИШЊЕГ, РАДОСТ  ДА НАМ ДА. ИСУС НЕК*  НАМ ПОМОГНЕ СПАС ЈЕ ОНДА НАШ. ТИ, ПРЕСВЕТИ, ОПРОСТИ НАМ, БОЖЕ, СВИ ТИ СЕ МОЛИМО.

Miloš Ristić, Niš

ДИЈАГНОЗА 

Поезија је болест коју треба лечити животом

Живот је болест коју треба лечити поезијом 

Човек је болест коју треба лечити 

Речи су болест коју треба лечити стиховима 

Стихови су болест коју треба лечити говором

Говор је болест душе

Душа је болест тела 

Тело је болест коју треба лечити вечношћу

Вечност је болест коју треба лечити поезијом

Поезија је болест коју треба лечити животом

Julijana Marinkovik, Resen, Makedonija

ПОТЕКЛО НА ЉУБОВТА

 

Ти паѓа ли
некогаш на памет
да размислиш
од каква земја
се раѓа сонцето
или,кој ти ги
нацртал усните
Еден ден ке се искачиш
на небото
и ке ја голтнеш
сета светлина
ќе лазиш гладен
само за да го симнеш
ореолот од Божјиот храм
Којзнае од каде доаѓа
тивкиот мирис на животот
Можеби од пепелта
на сонот
или од вербата
да го допреш
алхемискиот вознес
на своето тело
Подли се Божјите патишта
кога ке посакаш
да го одгатнеш
јазикот на својата душа
Разбуди се кога ќе трагаш
по мапата на чудата
таму ке се изнаплаче срцето
за сите вистини
што испариле
низ мноштвото огништа
Само не ми раскажувај
како умре
молитвата од усните
Не сакам да се пресликам
во изгасен оган
само затоа што решив
да ја љубам
вселенската болка...

 

Ако умрам на зајдисонце
оставете ја мојата душа
низ небесните чардаци
да плови со здивот
на секое време...

 

PODRIJETLO LJUBAVI

 

Padne li ti
nekad na pamet
da promisliš
od kakve se zemlje
rađa sunce
ili tko ti je
nacrtao usnice
Jednog dana uspet ćes se
na nebo
i progutati
svu svjetlost
plazit ćeš gladan
samo da bi preuzeo
oreol Božijeg hrama
Tko zna od kuda dolazi
blagi miris života
možda od pepela
snova
ili od vjerovanja
da ćeš doseći
alkemičarski zanos
svog tijela
Čudni su putevi Božji
kad poželiš
da odgonetneš
jezik svoje duše
Rasani se sva kad lutaš
po mapi čudesa
tamo će se
isplakati srce
za svim istinama
što su izvjetrile
kroz mnoštvo ognjišta
Samo nemoj da saznam
kako umire
molitva na usnama
ne želim da se preslikam
u ugašeni oganj
zato što sam riješila
da ljubim
tu kozmičku bol...

 

Ako umrem sa zalaskom sunca
ostavite moju dušu
na nebeskim čardacima
da plovi sa dahom svevremena...

Ana Gram, Beograd

KOŠMAR BIOCENOZA

U ogromnoj staklenoj bašti

životari samotna planeta

mokra od ledenih santi što klize

ka sprženoj zemlji bez travke i cveta.

Kroz pocepani ozonski plašt

zrači sunčevo zlokobno oko

na biljke što sahranjuju svoj hlad

i okeane što streme visoko.

Uragani. Vulkani.

Poplave. Mećave.

Šume što se znoje

od nabujale paranoje.

Zemljotresi. Klizišta.

Planeta sa bezbroj lica -

gnojna bubuljica

životnog izvorišta.

Ani Stajkova-Ivanova, Plovdiv, Bugarska

ЛИПЕ НЕУБРАНЕ

Плаче дрвеће крај мене – липе неубране.
Целе зиме жудећи за цветом бујним.
А немарни свет за цветак глув остаде.
Отежала од рода, плаче липа неубрана.

Одакле да народ зна шта је пролећни зрак?
Када се огласи кукавица у лишћару?
После зиме мразовите у предпролећном трену?
Испод стрехе родне да птица селица долети?

Да се њишу бокори висибаба, шафрана и зумбула.
Да се распукне лишће од пупољака скривених.
Берачице у рано јутро да беру ђулиће снене.
Природи расутој да дуг вољни испуне.

Ал народ неук. Не тражи од Бога исцељење.
Не тражи биље лековито, што траве милује.
У апотекама с болом новац проћерда.
И плачу са цветом неубраним липе.

Плачу мајке. Плачу тужно жене несрећне.
Нељубљене и празних утроба у долини.
Не знајући шта је уздарје – чај от липа мирисних.
Држава у беди, а неубран оста цвет чаробни.

Vasa Radovanović, Beograd

PROGRAMIRANI

Kad si se rodio dobio si broj

Koji određuje tvoju krvnu grupu

Koji određuje u koju ćeš školu

Koji određuje u koju ćeš trupu

Koji određuje na koji ćeš posao

Koji određuje s kim ćeš da se ženiš

Koji određuje koga ćeš da služiš

Pred kim ćeš da igraš, pred kim ćeš da šeniš

Ti si zauvek programiran...

Damir Maras

DRAGI GOSPODINE PREDSJEDNIČE...

Dragi Gospodine Predsjedniče
Klanjam se Vama i Vašem Gospodstvu
Ljudskosti Vašoj i Vašemu Vodstvu
Dopustite, molim, da dobijem riječ
Da ponizno Vama velim
Sve što mi na srcu leži...

Dragi Gospodine Predsjedniče
Vi mi se činite razuma pun
Vi ne razmišljate ko tajkun
Pa možda i shvatite mene, seljaka
Bolje od onih što uz Vas se stišću
Ja ne ištem od Vas to što oni išću
Položaj i moć, bogatstvo, slast i vlast
Već mrvicu poštenja samo
Kog je nekad ipak više bilo
Sad se samo
Ludoj glavi snilo...

Dragi Gospodine Predsjedniče
U ime Tvog puka koji suznog oka
Razočaran gleda u sretnije sutra
Pogled prepun nade usmjeravam u Te
Ne u one druge, što rekoše da smo stoka
I to stoka sitna zuba, za šišanje i za klanje
Od čijeg im truda trbušine rastu
A porcije naše sve tanje i tanje...

Goran Stamenić, Novi Sad

stasavanje medveda

U prvoj fazi, medved je nejak i nesiguran.

Čudno mu je to što ima krzno, čak teško,

kao medved, on je u obavezi da krzno nosi uvek, i da ga ono označava u međusobnom
odnosu sa drugim vrstama.

Četiri šape, čine se neupotrebljivim.

U drugoj fazi, medved nije zaokupljen problemom identifikacije sa sopstvenom vrstom koliko
sa samim sobom.

Ovo je period adolescencije kod medveda.

Nastupa ranije nego kod drugih šumskih vrsta, i u većini slučajeva ne prolazi do same smrti.

Medved se odvaja od porodice, tiho prezurući svog oca.

U trećoj fazi, medved za svoje stanište uzima nenaseljena mesta pored reka ili potoka, u
hladu.

Komunikacija sa spoljnim svetom svedena je na minimum.

U četvrtoj fazi, medved piše poeziju.

U petoj fazi, medved ti kaže :’Čitanje novina je daleko od onoga što bi trebalo da te
zanima. Posveti se slikarstvu, ili izučavanju Kabale.’

U šestoj fazi, medved čita poeziju.

U sedmoj fazi, medved sa iskrenim olakšanjem prihvata činjenicu da su njegovi roditelji sada
mrtvi.

U prirodi medveda jeste da tuguje nakon gubitka članova porodice, i medved od toga ne
beži. Tri dana ne jede, puši jeftine cigarete, i seća se dana koje je proveo sa porodicom.
Ipak, medved ne može da sakrije i olakšanje što više ne mora da brine koga će da razočara.
Nakon tri dana, medved se vraća u normalan životni ciklus.

U osmoj fazi, medved eksperimentiše. Medved gleda na stvari drugačije, hrana nema isti
ukus, boje su svetlije. Medved je napola siguran da je to samo iluzija.

U devetoj fazi, medved ti dopušta da ga pomaziš, da se igraš sa njim, ili da ga hraniš. Rekao
sam ne, ali ti insistiraš. (Ja nisam odgovoran ako neko ostane bez šake.)

U desetoj fazi, medved ponovo piše poeziju.

U jedanaestoj fazi, medved shvata značaj zimskog sna.

U dvanaestoj fazi, medved se oseća nejako i nesigurno. Oseća da je vreme za promenu
staništa, iako je na već postojećem ustanovio sistem funkcionisanja, iako prepoznaje trenutak
kada treba šapom da posegne ka potoku dok se pastrmke približavaju površini.

Medved ima hranu. Medved ima kuću. Medved gospodari svojim prostorom, te stoga tiho u
sebi priznaje da ga je prevazišao.

Milan Đorđić, Ljubovija

JUČE SAM BIO SVE ŠTO DANAS NISAM

Juče sam bio samoubica,
običan smrtnik odbačen od ljudi,
slomljenog nosa, izgrebanog lica,
prkosno probadah mačem svoje grudi,
plašeći se svakog stiha,
govoreći od šapata tiše,
juče sam bio samoubica,
a danas pesnik i ništa više.
 
Juče sam bio čovek ranjene duše,
danas ukleti pesnik bez pera u ruci,
u očima kao valovi da se ruše,
ljuljao se za šankom k’o barka u luci,
umoran od svega što bi trebalo biti,
bez volje za sutra, bez pravih želja...
Juče sam bio pogleda praznog,
bez glasa, bez sluha, bez prijatelja...
 
Juče sam bio romantik stari,
tako me nazvaše ljubavi prošle,
one koje sam voleo, ustvari,
sada su drugima dobro došle...
Pa, patnje moje izgubiše čari...
Stihovi na papiru ostaju da blede,
i džaba što sam romantik pravi,
kad moje pesme njima ne vrede.
 
Juče sam bio sve što danas nisam,
i lakše mi beše tugu da s’krijem,
u uglu lokala, sam sa sobom prisan,
pričam sa čašom, zbog nje pijem...
A samo čaši sve mogu reći,
kao i bezbroj puta pre,
i kada ćutim, ona, čuje moje reči,
i utapa u sebe moje boli sve...
Al’ kako sada oluje da stišam,
kad juče bejah sve što danas nisam?!

Nenad Zorić, Novi Sad

Plava tajna

Tečeš, još kao najljepša riječ tečeš
iz uzdaha strpljivosti paučine,
iz suze tek porođene svjetlosti
što zjenicu beskrajem peče,
kroz preznojane tišine
kao mrve znoja radosti 
iz kojih smo svi nespretno potekli.

Kao najljepša noć tečeš
po rukama usnulih suncokreta
pod zvijezdama što kleče,
na početku zagonetke djetinjstva i svijeta
tvojim usnama naše tajne 
smo najdivnije sakrili, pa najtajnije rekli.

Na čijem to širokom ataru snova
nebo je greškom posadilo
umjesto nečijeg najslađeg bostana
plavi cvijet sa srcem,
pun slatkoće i sna
prvoga sina od svih zaljubljenih sinova
u san bez krova je uspavankom 
tiho u najljepšu noć ugradilo.

Na kojoj to raspuklini vječnosti,
na kojoj to tempiranoj mini
banatske široke duše
su počeli blatnjavi Mokrini
da rađaju zlatne visine 
koje se padom ne ruše.

Na kojem to zvjezdanom drumu,
je rijeka suza postala most
koracima nježnosti, koracima krvi
srce je dolutalo umu
zadnji san je postao prvi
u zagrljaju zvjezdanih rijeka
trenutak se zaljubio u vječnost 
i naučio je da pažljivo čeka
tajnom jednog lebdenja
u šarenom horoskopu plavoga čuperka.



U kojem to porodilištu sunca
je jedna pitoma zvjezda
rođena da svijet nježnošću vaspitava
hranjena i svjetlošću i hljebom
na zemlju je nabučnije otpala
pjesmom hiljada zaljubljenih 
proljeća i ptica
napukla najtiše do srca
zbog ljubavi je ostala čitava.

Ej vatrena vodo, 
očiju mokrih od dobrote,
posljednja revolucijo i prva slobodo
stidnih i bestidnih,
cirkusa tuge i cirkusa sreće
kroz pogrešne živote
kroz najpogrešnije, varljive smrti
koje si to svijeće 
u našim očima popalio prije svih 
naših rođenja
između svih suza i riječi škrtih
rasuo sebe kao svečano cvjeće
puteve uzdaha i straha 
sve pomalo već popločao,
za buduće, plašljive rasipnike srca, 
svojim prstima samoće
hrabro odkoračao.

Rođeni moj, odjeku djetinjstva
trideset druge,
duge su stvarno umjele 
djevojčice da pretvaraju u dječake,
negdje smo lako zalutali 
među jednako nježne i grube
između muških i ženstvenih,
negdje su jedna djevojčica,
jedan dječak
uvijek bili zaljubljeni više od svih
u oblake,
tražeći tajnu 
kako se korača uz tuđe korake,
kako se rađa za najljepši poljubac
i umire za jedan najljepši stih.