САН О МЕЛНИКУ
У древном Мелнику, постојбином вина,
долазим , у јунске, зелене зоре.
Здравац ме расути дочекује
усред стаситих стена од песка жутих.
Беле ме куће грле раширених крила.
Са вињагама натежалим на балкону.
Са тврђавама древних, црквама старим,
сновима мојим пружају топли стан.
И погледа упртог, кад зора
брда песковита зрацима обасјава.
Кад платани столетни лишћем
милују, духом прожетим, висине те.
И погледом срдачним винар ме мами
да пробам вино у потаји одлежано.
Када звонар удара звона медна,
звука чаробног над градићем уснулим.
И како да у старој крчми не завириш
поносног духа војвода и комита.
И у нежним појањима песама духовних
најнежнији дрхтаји тело ти опхрве.
И опет у мени се буди кликтај,
као талас плиме сањиве, ватрене.
Испод поносних и врлетних стена,
у Мелнику, срешћемо се, опет...
