ONI BI DA NAS NEMA
Kroz život vučem keca iz matematike,
živim bez velikih planova i taktike.
Mrzim brojeve! I što me trpaju u aritmetičke strojeve.
Imam ja, bre, ime i prezime. I srednje slovo imam.
Brišu ti ličnost, a nude uniformu i sličnost.
Rekviriraju ti britkost i dostojanstvo,
usađuju poniznost i pijanstvo.
Zavode te u kartoteke, arhiviraju te u videoteke,
dok dižeš nadnicu i lek iz apoteke.
Zaglupljuju te, oštricu ti tupe,
čuvaju položaje i svoje debelo dupe.
Puna im usta demokratije,
siromašnim, uplašenim te drže
pod budnim okom tekliča - partijske bratije.
Revolucija im – jednako prostitucija,
terorizam, huliganstvo, fašizam.
Hoće nas zabrinute i pokorne,
umorne, ne poletne i humorne.
Stimulišu idiotizam, gojaznost, debilnost!
Najradije bi da nas nema.
A ko će im dirinčiti, ko da im da kredibilnost?
Stavljaju nas u lance i kvrge,
vazduh ukidaju: dišite malo na škrge.
Kolektivna operacija mozga,
igraju se suda i Boga, glumački diletanti
ti - demokratije mutanti.
Narod - bezglavo stado, kroz tamu luta,
ne znajuć da je na kraju puta -
po enti put, otkad je zemlja počela da se koluta.
I ja međ njima, magarećim ušima
poklopio se po očima,
ništa se ne kajem
i samo pristajem... pristajem... pristajem...
