Vrisak
I vriste secanja,
Grci se noc od neizrecenog,
Prozivljenog i jos sto puta
Prezivljenog,
Pa onda potisnutog
I opet ,i uvek
Iznova ozivljenog bezumlja ovog sveta!
Vriste devedesete!
Plac majki,
Deca sa jednom patikom,
Drugu nisu imala na sta da obuju…
Ptice bez gnezda,
Vatra bez ognjista,
I more smrti kojim smo plovili…
Vristi nada da se vise nece ponoviti,
Da ce covek postati covek,
Da ce rec imati ko da cuje,
I da je razume.
Vristi u meni danas covek,
Zrno ljudskosti,
Razum i rec da je svi cuju!
A negde tamo,daleko odavde,
Jos jedna patika ostala je bez noge!
