ПРУЖАМ РУКУ
Чудесно је ослобађање енергије.
Обликовање је игра када примећујеш да постојиш.
Игралиште је место где ниси сам.
Певам, да бих се решио тегоба услед
неусаглашености са универзумом, или због боравка
на оној његовој страни
са које се осећа његова тежина.
Певам, учим да се ослободим
лоших слика. И навика.
Вежбајући обликовањe, играм се и освежавам обрисе
детињства у којем сам мање знао, а више био. Био
срећан јер нисам мислио, стизао, а ако и јесам,
на ветру срца замисли су спорије падале.
Често ме у шетњама прене каква жалост, јарост,
или веселост.
Певам, да бих био празан, како бих био спокојан.
Певам да бих разумео себе и да бих могао са тобом
да говорим и пружим ти руку,
јер примећујем да постојимо по истом закону.
Да болујемо од истих болести,
да се радујемо истим стварима.
Да је саучесништво богатство у џепу неба.
Пожелео сам да испишем, испевам
Песму заједништва,
јер се показује да оно има смисла.
Мој свет је твој свет. Твој свет је мој свет.
Наш свет може бити бољи. Потребна је вера.
