Ništa više nije kao pre…
Iz naprslog neba,
Zraci krvavog Sunca
Snažno probadaju
Zemlju…
Ništa više nije kao pre…
U ogledalu usamljenih jezera
Belasaju umorena tela modrih riba
Dok,
ih jato šćućurenih, nakostrešenih i gladnih
Lešinara
Halapljivo mere,
Ali,
To nije hrana za njih…
Po poljima usahle stabljike biljaka
Štrče,
Poput krstača na grobovima,
Dok se između njih
Provlači jeziva pesma
Usamljenog, smrdljivog vetra…
Leluja sećanje na prošle dane,
Ispod krovova polu-porušenih kuća
Gde je nekada živeo smeh sada živi
- ništa…
I nostalgija je izgubila svoje značenje
Ovde,
O njoj više ni pomena
Nema,
Sve je pritisla gusta prašina
Tišine…
Gole i puste ulice
Kotrljaju prošlost po prljavom asfaltu…
Nema više nikoga da udahne
Ovo malo preostalog
Vazduha.
Nema Više Nikoga…
Da,
Vrisne,
Zapeva,
Zaplače…
Ništa više nije kao pre…
