Борче Панов, Радовиш (Македонија)

ЕЛЕГИЧНИ КРИСТАЛИ

мој ме деда звао Жила,

јер кад су ме из дечјег сна, пре сванућа

као расад дувана чупали – дуван да садимо,

као жила дуда за детињство се држах

и пре него ли би нам се роса заледила између прстију

у златном сам заливу сванућа

гледао малог Игњација* ко голуба гладног

како лебди изнад трга Светога Марка

кроз плаветнило отсјаја са гондолом црном

коју ми је отац донео једног јутра

уместо сванућа на свом лицу уморном

из ноћне смене у руднику –

а када ми је чудесне кристале доносио

у кристалан ми се рудник дан претварао

у коме и данас чувам кристале живота –

кристале даха и уздаха

између којих нам је Сунце увек другачије

проширивало наш малени стан

од собе оскудне, собе згужване као писма тужна –

са собама призми које сам окретао према истоку

како би расли и дисали са светлошћу

а моја мајка седи и мирно гледа огледало

са свим оним што је већ видела,

без оног слатког нектара рана

пре него би зарасли са белим зорама наде

када је са дахом и уздахом на ђерђив

везла невидљиви конац утехе..

има једна соба са свиленим бубама тамо

испред које ме бака са стиснутим уснама мука

и здржаним тактом срца учила

како да слушам свилени конац тишине,

говорећи ми како само један дах мрака

може да прекине преображај уздаха –

ко ноћ једна кад нам је ноћни лептир ватре

покидао све конце наше старе куће,

а пламен ми ко бели пепео успомена остаде

у корењу мојих елегичних кристала,

које још увек точе свилу са усана моје баке

а ја се још увек држим моје жиле

и међ плодове дуда кроз халапљиво бршћење

са кристалном мрежом тишине растем

и будан за сваки глас који ме из далека додирује

са лептиром изговора пламтим…



** Игњацио ... трагичан дечији лик из приче „Волшебна гондола“ од македонског писца Видое Подгорца .


Борче Панов
превод на српски, Радмила Станковић